Rat klanova je samo deo priče: kako organizovani kriminal koristi slabosti institucija na Balkanu

RSE je u tekstu i audio-emisiji objavljenoj 3. juna 2026. obradio položaj novinara i uzbunjivača koji izveštavaju o organizovanom kriminalu, kao i nekoliko aktuelnih slučajeva iz Srbije i Crne Gore. Novinarka podgoričkih „Vijesti“ Jelena Jovanović rekla je da policijsko obezbeđenje ima u kontinuitetu od 2021. godine, nakon ranijih pretnji povezanih sa njenim radom. Njena priča ilustruje koliko je istraživanje kriminalnih mreža rizično čak i kada novinar ne postaje direktna meta fizičkog napada, već je izložen pretnjama i dugotrajnom pritisku. U Srbiji je posebnu pažnju privukla istraga ubistva Aleksandra Nešovića u restoranu na beogradskom Senjaku 12. maja 2026. U okviru tog postupka uhapšen je tadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić, a tužilaštvo je saopštilo da sumnja da nije prijavio informacije koje je imao o događaju. Kasniji izveštaji RSE navode da je Milić potom pušten, dok je istraga nastavljena i proširena na više osoba. To znači da status osumnjičenog ili pritvorenog ne treba mešati sa pravosnažno utvrđenom krivicom. U Crnoj Gori je predmet Vesne Medenice, nekadašnje predsednice Vrhovnog suda, dodatno pokazao koliko složeni mogu biti slučajevi u kojima se prepliću navodi o zloupotrebi položaja, porodične veze i organizovani kriminal. Apelacioni sud je u međuvremenu ukinuo raniju presudu, dok je njen sin Miloš Medenica, prema dostupnim izveštajima, osuđen u odvojenom postupku i nalazi se u bekstvu.

Potvrđeno je da je rivalstvo kavačkog i škaljarskog klana godinama povezivano sa nizom ubistava i obračuna u Crnoj Gori, Srbiji i drugim evropskim državama. Međutim, izraz „rat klanova“ ne označava jednu jedinstvenu organizaciju niti objašnjava svaki kriminalni događaj u regionu. Potvrđeno je i da balkanske kriminalne mreže deluju prekogranično: koriste luke, logističke pravce, kontakte u dijaspori i veze sa grupama u državama Evropske unije. Regionalna ruta ima značaj za krijumčarenje droge, oružja, ljudi i migranata, ali Balkan nije samo tranzitni prostor; pojedine zemlje istovremeno mogu biti mesta porekla, odredišta i logističke baze za različite vrste kriminala. Potvrđeno je i da u pojedinim slučajevima institucije same postaju predmet istrage: bivši visoki policijski funkcioner može biti osumnjičen za neprijavljivanje saznanja, dok se u predmetima protiv pravosudnih zvaničnika ispituju moguće zloupotrebe položaja. To, samo po sebi, nije dokaz da je čitava institucija zarobljena, ali jeste razlog za proveru njenog rada i mehanizama unutrašnje kontrole. Evropski izveštaji o Srbiji ukazuju na probleme sa korupcijom, pritiscima na medije i slabljenjem kapaciteta za istrage organizovanog kriminala.

Najsporniji deo ovih slučajeva odnosi se na motive, političke veze i odgovornost pojedinaca. Kritičari vlasti tvrde da se neke istrage vode selektivno ili da institucije pokušavaju da umanje političku štetu. Tužilaštva i odbrana osumnjičenih iznose drugačije verzije događaja, a pojedini osumnjičeni negiraju krivicu ili tvrde da im se slučaj namešta. U slučaju Veselina Milića, na primer, on je negirao navode i ponudio sopstvenu rekonstrukciju noći ubistva, dok je tužilaštvo saopštilo da ima dokaze koji opravdavaju sumnju. U slučaju Vesne Medenice, ukidanje presude znači da raniji zaključci suda više nisu konačni; ne znači automatski ni da su svi navodi protiv nje tačni ni da su odbačeni. Takođe nije potvrđeno da svaki slučaj nasilja ili korupcije u regionu predstavlja deo šireg rata klanova. Povezivanje događaja mora počivati na dokazima iz istraga i sudskih postupaka, a ne samo na političkim izjavama, medijskim procenama ili činjenici da se u više slučajeva pojavljuju ista imena.

Suština problema nije samo u tome koliko su kriminalne grupe nasilne, već koliko uspevaju da prodru u legalne tokove novca, institucije i javni prostor. Ako novinari rade pod policijskom zaštitom, ako građani ne dobijaju jasne informacije o istragama, a visoki funkcioneri postaju osumnjičeni u predmetima koji uključuju organizovani kriminal, poverenje u državu slabi. To dodatno otežava rad policije i tužilaštva: svedoci ćute, novinari se samocenzurišu, a javnost sve teže razlikuje potvrđene činjenice od političkih interpretacija. Problem je i regionalni. Kriminalne mreže ne poštuju granice, dok istrage često ostaju vezane za nacionalne procedure, različite zakone i sporiju razmenu podataka. Zato se borba protiv organizovanog kriminala ne može svesti na spektakularna hapšenja. Potrebni su nezavisno tužilaštvo, zaštita svedoka i novinara, finansijske istrage, kontrola policije i trajna saradnja država. Bez toga, pojedinačne akcije mogu ukloniti jednu grupu, ali ne i poslovni model koji omogućava da druga zauzme njeno mesto.

Za javnost će najvažnije biti da li će istrage u Srbiji i Crnoj Gori dobiti sudski epilog i da li će nadležni objavljivati dovoljno proverljivih informacija, bez prejudiciranja krivice. U slučaju ubistva na Senjaku, to podrazumeva razjašnjenje lanca događaja, odgovornosti svih osumnjičenih i eventualnog propusta policijskih i drugih službenika. U predmetima koji uključuju pravosudne funkcionere, ključno je da postupci budu transparentni, ali i zaštićeni od političkog pritiska. Na regionalnom nivou biće važno jačanje razmene podataka o pranju novca, krijumčarskim rutama i vlasništvu nad kompanijama i nekretninama. Jednako važna biće zaštita novinara koji istražuju kriminal: policijsko obezbeđenje može biti nužna mera, ali nije zamena za brzo otkrivanje ko preti, ko naređuje i ko omogućava nekažnjivost. Do tada, svaku novu tvrdnju treba posmatrati odvojeno od utiska da svi slučajevi čine jednu istu zaveru.